Škola MaRS postoji od 2020. godine, kada je, usred pandemije, počela da priprema prve učenike za malu maturu. Danas, dok upisujemo sedmu generaciju učenika, iza škole su godine rada, stotine učenika, različite generacije i mnogo priča koje su obeležile njen razvoj.
Kako je nastala Škola MaRS, ko stoji iza nje, kako je izgledao početak i šta se tokom godina promenilo? O tome razgovaramo sa Milicom Pešić, osnivačem škole i diplomiranim fizikohemičarem, koja je sa učenicima radila mnogo pre nego što je Škola MaRS dobila svoje ime i prve grupe.
Za početak – ko je Milica? Čime ste se bavili pre nego što ste otvorili školu?
Ja sam diplomirani fizikohemičar, ali sam zapravo oduvek radila sa decom. Još u srednjoj školi počela sam da držim časove. Sećam se da sam tada bila treći razred, a moji drugari su se spremali za prijemni na Mašinskom fakultetu. Da bih im pomogla, sama sam detaljno naučila gradivo iz matematike, spremala ih za prijemni i oboje su upisali fakultet na budžetu. Tada sam shvatila koliko me raduje da nekome prenesem znanje i pomognem da ostvari svoj cilj.
Kasnije sam tokom studija nastavila da držim privatne časove, a nakon fakulteta bilo je sasvim prirodno da radim u školi. Predavala sam u gimnazijama i stručnim školama, a 2020. godine otvorila sam Školu MaRS.
Da li ste i pre otvaranja škole radili sa učenicima? Kada ste shvatili da je to posao kojim želite da se bavite?
Pre otvaranja škole već deset godina sam držala privatne časove, a dve godine sam intenzivno spremala učenike za malu maturu iz matematike.
Škola je nastala potpuno spontano. Imala sam toliko učenika i preporuka da više nisam mogla svima da se posvetim individualno. Tako su nastale prve male grupe, a ubrzo mi se pridružila i koleginica koja je predavala srpski jezik. Tako je 2020. godine nastala Škola MaRS.
Iskreno, nisam imala trenutak u kome sam rekla: „E, ovo je moj poziv.” Rad sa decom je jednostavno oduvek bio deo mog života i sve je nekako došlo kao logičan sled događaja.
Koliko dugo postoji škola i kako je izgledao sam početak?
Škola postoji od septembra 2020. godine. Počeli smo usred pandemije, pa je cela prva godina bila isključivo online. Imali smo dvadesetak učenika, ja sam predavala matematiku, a koleginica srpski jezik.
Otvaranje škole nije bio dugogodišnji plan, već odgovor na potrebu. Želela sam da mogu da primim sve učenike koji su mi se javljali i da svakome pružim kvalitetnu pripremu.
Danas Škola MaRS upisuje sedmu generaciju učenika, a početak koji je tada izgledao skromno postao je osnova za školu koja je tokom godina okupljala sve veći broj učenika i nastavnika.
Da li se sećate prvog učenika ili prve generacije?
Ima ih nekoliko koje nikada neću zaboraviti.
Prvi učenici bili su upravo oni drugari koje sam spremala za Mašinski fakultet. Prva učenica kojoj sam držala individualne časove bila je Sara, tada peti razred osnovne škole, a ja još srednjoškolka.
Posebno pamtim i svoju prvu generaciju učenika kojoj sam predavala fiziku u školi, kao i prvo odeljenje kome sam bila razredni starešina. Sa njima sam završila jedno veoma lepo poglavlje svog rada u sistemu.
Naravno, posebnu emociju nosi i prva generacija Škole MaRS koja je uživo pohađala nastavu 2021. godine. Tada smo, pored matematike i srpskog, počeli ozbiljno da spremamo učenike i za fiziku i hemiju u okviru tadašnjeg kombinovanog testa.
Male priče koje ostaju u sećanju
Godine rada sa učenicima donose mnogo više od samih časova, ocena i rezultata. Neke situacije ostanu u sećanju upravo zato što su potpuno obične, spontane i ljudske.
Postoji li neka anegdota sa časova ili sa upisa koju i danas prepričavate?
Ima ih mnogo.
Kada sam počela da radim u gimnaziji, bila sam samo devet godina starija od svojih učenika. Jedna učenica nikako nije mogla da odluči da li da mi kaže „ti” ili „Vi”, pa bi razgovor izgledao otprilike ovako: „Jao, znaš… odnosno… izvinite, nastavnice.” I danas se nasmejem kada se toga setim.
Jedan učenik kome sam bila razredna čak me je pozvao pre svog prvog sastanka sa devojkom, a zatim i posle sastanka da mi ispriča kako je prošlo. To dovoljno govori koliko blizak odnos možemo da izgradimo sa decom.
U Školi MaRS često budu simpatične situacije kada se učenici zaljube. Imali smo jednu izuzetno mirnu, vrednu i odgovornu devojčicu koja nikada nije izostala sa časa, ali je svaki put kada jedan dečak nije došao prvo pitala: „A gde je on? Kada dolazi?” Takve sitnice ostanu u lepom sećanju.
A imam i jednu priču koja mi tada uopšte nije bila smešna. Tokom raspusta roditelj je trebalo da dođe po knjige. Dogovorili smo se telefonom, ali ja taj razgovor nisam zapisala. Čovek je došao, a ja nisam imala pripremljene knjige. Napolju je padao sneg, bilo me je strašno sramota. Naravno, već sutradan sam mu lično odnela sve što je trebalo. Od tada imam pravilo – ako nisam za računarom ili rokovnikom, važne dogovore ne pravim telefonom.
Koje pitanje roditelji najčešće postavljaju kada vas prvi put pozovu?
Najčešće ih zanima koliko dugo traju pripreme, da li dete mora da pohađa sva tri predmeta, kada je idealno da krene i da li je za njihov termin rano ili kasno.
Ovakva pitanja pokazuju i sa čime se roditelji najčešće susreću kada počnu da razmišljaju o pripremi za malu maturu: kada početi, koji predmeti su potrebni i koji oblik rada je najbolji za njihovo dete.
Šta je najveća zabluda o privatnim časovima?
Mislim da je najveća zabluda da su privatni časovi potrebni svakom detetu. Postoje učenici koji su veoma samostalni, organizovani i sigurni u sebe i kojima dodatna nastava zaista nije neophodna.
Kada su u pitanju pripreme za malu maturu, situacija je ipak drugačija. Tu dodatni rad pomaže gotovo svakome – ne samo zbog gradiva već zbog sistematičnosti, rada pod pritiskom vremena i sticanja sigurnosti pred ispit.
Šta vas najviše raduje kada radite sa decom?
Najlepši trenutak je kada mi jave rezultate ili me pozovu presrećni nakon prijemnog ispita.
Volim i one male pobede na času. Kada učenik kaže: „Ja ovo ne znam, nema šanse da uradim”, a onda zajedno dođemo do rešenja i vidi se onaj izraz ponosa na licu. To je razlog zbog kog ovaj posao toliko volim.
Šta je novo u Školi MaRS od ove godine?
Od ove godine pokrenuli smo MaRS Plus program, namenjen pomoći učenicima tokom redovnog školovanja – i osnovcima i srednjoškolcima.
Roditelji su nas godinama nakon male mature zvali za privatne časove iz različitih predmeta, pa smo odlučili da napravimo program kroz koji učenici mogu da nastave saradnju sa nastavnicima kojima već veruju.
Od septembra nastavu organizujemo na još jednoj lokaciji – Neimar (Deli Radivoja 9) gde će se realizovati i MaRS Plus program.
Šta biste poručili roditeljima koji razmišljaju da upišu dete?
Moj savet je da prvo dođu da se upoznamo.
Kod nas je testiranje potpuno besplatno. Nakon njega razgovaramo sa roditeljima i učenikom, analiziramo nivo znanja, pokažemo gde postoje praznine i damo iskrenu preporuku.
Nekom detetu je potreban kompletan program, nekome samo nekoliko individualnih časova. Svako dete je drugačije i upravo zato verujem da odluku treba doneti tek nakon razgovora i procene.
Sedam generacija kasnije
Od prvih časova koje je držala još kao srednjoškolka, preko prvih malih grupa i online nastave tokom pandemije, do škole koja danas priprema novu, sedmu generaciju učenika za malu maturu, Miličina priča zapravo je i priča o razvoju Škole MaRS.
Ono što je počelo kao potreba da se pomogne većem broju učenika vremenom je postalo škola u kojoj su, pored znanja i pripreme za završni ispit, važni i odnos prema učeniku, njegovo samopouzdanje i osećaj da ima kome da se obrati kada nešto ne razume.
A možda upravo zato najbolji opis škole i dalje dolazi od njenog osnivača:
„Svako dete je drugačije i upravo zato verujem da odluku treba doneti tek nakon razgovora i procene.”
